Recite Al Jazeeri: Stanislav Hočevar

Episkop Slavonski Jovan

Episkop Jovan (Ćulibrk) je rođen 16. aprila 1965. godine u Zenici. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u (Bosanskoj) Gradišci. Južnoslovenske jezike i književnosti studirao na univerzitetima u Banjaluci i Zagrebu, gde je diplomirao na Katedri za stilistiku radom o Milošu Crnjanskom, za koji je dobio Brankovu nagradu „Matice srpske“ 1991. godine.

Teologiju je studirao na Pravoslavnim bogoslovskim fakultetima u Beogradu i u Srbinju. Magistarske studije iz jevrejske kulture pohađao je u Spomen-ustanovi Jad Vašem i na Jevrejskom univerzitetu u Jerusalimu.

Magistarski rad je odbranio kod dr Davida Bankira, šefa Međunarodnog instituta za proučavanje Holokausta u Jad Vašemu. Trenutno priprema doktorat iz iste oblasti sa dr Joavom Gelberom.

Govori engleski, ruski i hebrejski, služi se nemačkim, grčkim i sa nekoliko slovenskih jezika.

Kao iskušenik bio je od 1991. godine u manastiru Savina, a 1992. prešao u Cetinjski manastir, gde je zamonašen uoči Ivanjdana 1993. godine.

Od 1993. do 2003. godine predavao je književnost, srpski i slovenski jezik te opštu istoriju i bio sekretar Bogoslovije Svetog Petra Cetinjskog na Cetinju.

Član je Komisije Svetog Arhijerejskog Sinoda za prevod Starog zaveta. Član je Odbora za Kosovo i Metohiju Sabora SPC.

http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:510086-Pakrac-Ustolicen-novi-episkop-slavonski-Jovan

Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit G. Porfirije

Životopis Mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Porfirija (Perića)

Mitropolit zagrebačko-ljubljanski dr Porfirije (Perić) rođen je 22. jula 1961. godine u Bečeju od oca Radivoja i majke Radojke. Na krštenju je dobio ime Prvoslav. Osnovnu školu je završio u Čurugu, a Zmaj-Jovinu gimnaziju u Novom Sadu. Zamonašen je po činu male shime od svog duhovnog oca, tada jeromonaha dr Irineja (Bulovića), u manastiru Visoki Dečani, na Tominu nedelju 1985. godine.

Diplomirao je na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu 1986. godine, kada ga je blažene uspomene Episkop raško-prizrenski, a potonji Patrijarh srpski Pavle, u manastiru Svete Trojice u Mušutištu rukopoložio u čin jerođakona.

Na poslediplomskim studijama u Atini boravi od 1986. do 1990. Godine, kada po blagoslovu Episkopa bačkog dr Irineja dolazi u manastir Svetih arhangela u Kovilju, gde je rukopoložen u sveštenomonaški čin i postavljen za igumana.

Za njim u manastir dolazi mnoštvo mladih monaha i iskušenika. To su godine kada manastir Kovilj postaje duhovna matica mnogim mladim ljudima: intelektualcima, umetnicima, popularnim glumcima i rok muzičarima, pogotovo iz Novog Sada i Beograda. Od tada se iguman Porforije, posebno angažuje i na lečenju obolelih od bolesti zavisnosti. U tom cilju on 2005. godine formira terapijsku zajednicu „Zemlja živih“, koja je priznata kao najuspešniji projekat za lečenje narkomanije, a danas, pod rukovodstvom vladike Porfirija, ima više od stotinu štićenika u kampovima širom Srbije.

Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog Sabora SPC u Beogradu 14. maja 1999. godine izabran je za Episkopa jegarskog, vikara Eparhije bačke.

Na temu Mogućnost poznanja Boga kod apostola Pavla po tumačenju svetog Jovana Zlatoustog,doktorirao je 2004. godine na Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Atini.

Čuvenog psihijatra, akademika dr Vladetu Jerotića, na Bogoslovskom fakultetu je nasledio na katedri Pastirske psihologije. Njegova predavanja, posećena su ne samo od studenata matičnog, nego i drugih fakulteta u Beogradu.

Zajedno sa grupom stručnjaka: psihologa, lekara, kriminologa, sociologa, vladika Porfirije osniva građansko udruženje koje se bavi resocijalizacijom žrtava destruktivnih verskih sekti i kultova.

Episkop Porfirije je, već deceniju, ne samo predsednik Upravnog odbora, nego i pravi spiritus movens Humanitarnog fonda „Privrednik“, koji obezbeđuje stipendije za veliki broj nadarenih, a siromašnih učenika i studenata, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost.

Republička Skupština ga je, kao predstavnika svih Crkava i verskih zajednica, 2005. godine, izabrala za člana Saveta Republičke radiodifuzne agencije, a za svog predsednika Savet ga je izabrao 2008. godine. Kao predsednik Saveta Republičke radiodifuzne agencije, episkop Porfirije je zastupao dugoročne interese društva i građana, nezavisno od političkih uticaja. 

U radiodifuznom spektru Srbije od tada se čuju i crkvene radio stanice. Dao je ključni doprinos pokretanju niza radijskih i televizijskih emisija koje se bave religijskim temama.

Sveti Arhijerejski Sabor mu 2010. godine, poverava da utemelji svešteničku službu u Vojsci Srbije. Plodovi njegovog rada na tom polju, nisu samo odgovarajući zakonski propisi, već i odabir vojnih kapelana, organizacija i opremanje hramova u kasarnama i vršenje prvih bogosluženja.

Svoje stručne bogoslovske radove Episkop Porfirije je objavljivao u časopisima kod nas i u svetu. Učestvovao je u velikom broju naučnih konferencija i simposiona širom sveta.

Vladika Porfirije, kao jedan od najuglednijih savremenih srpskih duhovnika i intelektualaca, ima izuzetno širok krug prijatelja, na samo u Otadžbini, a odnose ličnog prijateljstva i bliske saradnje neguje i sa sveštenicima i predstavnicima drugih Crkava i verskih zajednica.

Govori grčki, engleski i nemački, i služi se ruskim jezikom, a njegov stil komunikacije uvek je prilagođen sagovornicima.

Novi Mitropolit zagrebačko-ljubljanski G. Porfirije ustoličen je u nedelju, 13. jula 2014. u Sabornoj crkvi Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu. Svečanu arhijerejsku Liturgiju služio je Njegova Svetost Patrijarh srpski Irinej uz sasluženje velikog broja arhijereja Srpske Crkve i drugih sestrinskih Crkava, kao i sveštenstva i monaštva, i blagočestivog naroda. Posle Liturgije obavljeno je svečano uvođenje novoga Mitropolita u tron mitropolita zagrebačko-ljubljanskih.

http://manastir-lepavina.org/stranica.php?id=2

MONS. STANISLAV HOCEVAR, BEOGRADSKI NADBISKUP I METROPOLIT

Katolicka Crkva u Srbiji unatoc razlicitim jezicima, kulturama i obredima uvijek cuva jedinstvo i apostolstvo

У предвечерје Првог свјетског рата у Нишу је 24. српња 1914. био ратифициран Конкордат између Свете Столице и тадашње Краљевине Србије којим је омогућено поновно успостављање Београдске надбискупије која је де фацто нестала османским освајањем Београда четири стотине година раније. Будући је управо за вријеме потписивања Конкордата почело звецкати оружје за Велики рат успостављање Београдске надбискупије је одгођено за 10 година те је она коначно обновљена тек 29. листопада 1924. Поводом те важне 90. обљетнице разговарали смо с београдским надбискупом монс. Станиславом Хочеваром.

Разговарао: Жељко Ивковић

Монс. Хочевар је рођен 1945. у Јелендолу код Новог Места у Словенији. Након завршене основне школе придружио се Дон Босковим салезијанцима. Гимназију је похађао у Крижевцима и Ријеци, а теологију је студирао на Теолошком факултету у Љубљани. За свећеника је заређен 1973., а магистрирао је такођер на Теолошком факултету у Љубљани 1979. На светковину Навјештења 25. ожујка 2000. св. Иван Павао ИИ. именовао га је за надбискупа коадјутора у Београду, а годину послије преузима службу београдског надбискупа и метрополите. С њим смо разговарали о Католичкој Цркви у Србији, односу с православцима, Београдској надбискупији те важној обљетници...
Преузвишени, Црква католичка у Србији обиљежава 90 година од поновног успостављања Београдске надбискупије. У каквом озрачју католици Б. Надбискупије заједно с клером и вама на челу дочекују ту обљетницу?

Вама је познато да се наша Београдска надбискупија већ подуже вријеме интензивно бави повијешћу и то из више разлога! Прије свега: тко не позна прошлост – нарочито своју – не може континуирано и органски напредовати. Још је важније знати да без познавања Божјих дјела у повијести немамо право надахнуће за величање Бога, нити имамо снаге живјети из Божје доброте и Божјег милосрђа.
Други је важан разлог што све до сада није било суставнога проучавања присутности Католичке Цркве на нашем подручју. У том смо духу славили и прошлогодишњи јубилеј 1700. обљетнице Миланскога едикта и ове године 100. обљетницу Конкордата између Св. Столице и Краљевине Србије. Тај је уговор омогућио поновну успоставу Београдске надбискупије и истовремено Скопске, суфраганске, бискупије. Само објективно познавање ових прилика може колико-толико објективно освијетлити проблематику наших простора.
Знамо да се над Србијом већ надвијао Први свјетски рат, када је у Нишу 24. српња 1914. ратифициран споразум. Знамо, да је брзо након тога због великог бола отказало срце папи св. Пију X. Њему није било лако посветити посебну пажњу нашој регији због много неразумијевања у еуропским државама. Управо због почетка Великога рата, наша је надбискупија добила свога пастира тек 1924., дана 29. листопада.
Сва су наша славља усмјерена према упознавању великих Божјих дјела, радосном захваљивању и пажљивом ослушкивању што Божји Дух говори данас „Цркви Београдској“. Зато ћемо управо на дан славља 25. – 26. листопада прогласити почетак припреме за Дијецезанску синоду. Ходочашће свих жупа са свећеницима, редовницима и редовницама тога дана у Београд означује нашу нутарњу расположивост дјеловању Духа Светога.

Што значи бити католик у Србији и какав је однос православне већине према Вашим вјерницима?

Нећете ми замјерити, ако Вам не одговорим искључиво из тренутног искуства живота. Превише је већ било написаних селективних приступа повијести. Толико више то треба нагласити јер је положај на том подручју изванредно диференциран, што је поновно плод врло различитих повијесних догађања, сусрета, утјецаја...
Свакако треба примијетити да много тога овиси о мудрости и просвијетљености локалних пастира све до њихове нехрабрости за стваран егзистенцијални однос. Особно увијек позивам на темељитије познавање прошлости да бисмо лакше и боље просуђивали садашњост. Видим да је такав мој став добро прихваћен. Редовито је праћен и мојом особном молитвом како бих био способан у сваком тренутку изрећи ријечи просвјетљења. Али свакако сви требају од сада и даље давати већи приоритет правом школству, образовању и духовном препорођењу. Зато се тако јако заузимам за што већу сурадњу Католичке и Православне Цркве на нашем подручју. Никако не би било добро, ако би недостајала пуна сурадња бискупских конференција на нашим просторима.

Свједоци смо једног скоро стољетног, најблаже речено митолошког, чудног и односа пуног подметања службене Србије према католицима у Србији, БиХ и Хрватској, али и Ватикану. Каква је ситуација данас је ли се што промијенило?

Не бих употребљавао тај и такав рјечник. Проучавајући добро повијест од апостолских времена па до данас, с посебним погледом на нашу ширу регију, требамо уочити како су се од римских времена надаље, на овој нашој граници Истока и Запада увијек ломила копља и стварала два начина организације конкретне повијесне Цркве: мјесна Црква на Истоку (патријаршије), свеопћа Црква (с римским бискупом на челу) на Западу. Велики раскол, различити друштвени, политички, културни и црквени догађаји (да уопће не спомињем присутност Отоманског империја) допринијели су многим међусобно супротстављеним погледима. Ове ситуације не можемо санирати гледајући само садашњи тренутак. У таквом случају, недостајала би нам права критериологија. Како нас је позвао Други ватикански црквени сабор, требамо се вратити к изворима и – рецимо попут једног великог теолога Yвеса Цонгара – просуђивати повијест интегрално. Без обновљеног погледа на цјелину, нећемо моћи оздравити садашњи тренутак.

Јесу ли медији у Србији довољно отворени за католике и њихове проблеме и опћенито говорећи теме?

Рекао бих овако: медији који су стварно медији, а не „жута“ и таблоидна стварност имају прилично здрав однос. Дају довољно мјеста нашим пророчким, али и непророчким ставовима. Свакако и ми из Католичке Цркве требамо давати још јасније поруке и дословце борити се за присутност у медијима. Никакав пак патернализам или асистенцијализам не би био у нашу корист.

Екуменизам је незаобилазна тема... Видите ли могућности да се, осим Молитвене осмине, учини нешто више на том плану?

Појам „екуменизам“ треба правилно схватити. То не смије бити наш „волунтаризам“ и само „наш пројект“, већ најчишћа синергија с енергијом Духа Светога. Тражење тако схваћеног јединства свакако је најелементарнија и најпримарнија посљедица живљења из Еванђеља. Зато „екуменизам“ не постоји примарно у „дјелатностима“, у „слављима“, него у дубинама еванђеоског живота нас појединаца и наших заједница. Оваква тежња се свакако „инкарнира“ и преко „утјеловљених“ начина примицања јединства. Констатирам да не постоји у свим кршћанским Црквама једнак договор око тога процеса. Зато, особно увијек промичем оно, што је опће добро свих: сада, рецимо, требамо искрено помоћи Православним Црквама да 2016. дође до свеправославнога сабора. Требали бисмо много више животом и молитвом „чинити“ да 2025. дође до поновног сусрета католичких и православних бискупа поводом 1700. годишњице Ницејског сабора (сазвао цар Константин) на што су упозорили папа Фрањо и екуменски патријарх у Јерузалему, у свибњу ове године. Јако су ме повриједиле прве реакције важних личности: „Тада ова двојица неће више живјети!“ И тиме се често, нажалост, завршава наш „екуменизам“! Свакако, се требамо борити против свакога лицемјерја гдје год се оно развијало.a

http://www.katolicki-tjednik.com/vijest.asp?n_UID=3731

U Srbiji 25.000 vernika Grkokatoličke crkve (Rade Dragović)

To su mahom Rusini, Ukrajinaci i Rumuni. Po broju vernika četvrta hrišćanska verska zajednica u Vojvodini.

KRSTE se sa tri prsta, a na liturgijama najpre pominju papu. Drže se vizantijskog obreda, ali gledaju ka Vatikanu. Iako litrugije služe na crkvenoslovenskom jeziku, vreme mere starim kalendarom, a pričešćuju se kvasnim hlebom, smatraju se bliži katolicima nego pravoslavcima.

Ovo su, u najkraćem, osobine Grkokatoličke crkve, koja samo u Srbiji okuplja između 22.000 i 25.000 vernika. Njeni članovi mahom su Rusini, ali ima i Ukrajinaca i Rumuna.

Iako ova crkva po broju vernika zauzima četvrto mesto među hrišćanskim verskim zajednicama u Vojvodini (posle pravoslavaca, rimokatolika i evangelističke slovačke crkve) njeno delovanje nepoznanica je za veliki broj pripadnika većinskih verskih zajednica.

Grkokatolici ili unijati, kako ih još nazivaju, svojevrstan su verski fenomen, čije je stvaranje krojila istorija, teologija, ali i politika. Njihovo stvaranje, gledano sa istoka, objašnjava se posledicom težnje Rimokatoličke crkve da kroz unijaćenje stavi pravoslavne crkve pod svoju kontrolu. Sa zapada pogled je nešto drugačiji, pa se njihov nastanak objašnjava pokušajem ponovnog ujedinjenja hrišćanske crkve.

OD VRBASA DO BEOGRADA APOSTOLSKI Egzarhat za Srbiju i Crnu Goru obuhvata 16 aktivnih parohija. Prema broju vernika najjači centri su Vrbas, Đurđevo, Kula, Kucura, Novi Sad, Berkasovo, Inđija, Sremska Mitrovica, ali i Beograd i Vršac.

Unijati, spolja gledano, pripadaju korpusu pravoslavnih crkava, ali priznaju primat rimskog pape nad svim ostalim crkvenim poglavarima istoka. Stupivši u jedinstvo sa Rimom izgubili su i kanonsko i liturgijsko zajedništvo sa pravoslavcima.

Osim toga sve ostalo je gotovo isto - grkokatolički sveštenici nose odežde kao i pravoslavni, stupaju u brak, poštuju vizantijske ikone... Čak i u simvolu vere izostavljaju zapadni dodatak (filiokve), oko koga su se u srednjem veku žestoko lomila teološka koplja. Vremenom i kod grkokatolika su prihvaćene različite prakse karakteristične za latinski obred, ali one još uvek nisu dublje ukorenjene.

- Rusinima je kroz istoriju crkva bila veoma bitna - kažu u parohiji u Ruskom Krsturu.

- Grkokatolička crkva jeste jedinstvena pojava, o čemu svedoči više od 260 godina postojanja na ovim prostorima. Crkva je Rusinima osnovala školu i sačuvala jezik.

Grkokatolici od 2003. godine imaju i svoju eparhiju u Srbiji - Apostolski egzarhat u Srbiji i Crnoj Gori. Pre osnivanja egzarhata članovi ove crkve bili su pod jurisdikcijom Križevačke eparhije, čije je sedište u Hrvatskoj. Sedište ove crkvene jedinice je u Ruskom Krsturu, a na njenom čelu je egzarh Đuro Džudžar. Parohijska crkva Svetog Nikole u ovom mestu postala je katedralna ili saborna crkva. 

SUMNJIČAVI

JAČANJEM ekumenskog dijaloga između istočnih i zapadnih crkava unija je odbačena kao način sjedinjavanja hrišćana. Rimokatolici, međutim, insistiraju na punopravnom postojanju grkokatolika, dok pravoslavci na njih gledaju kao na posledicu snažnog delovanja Vatikana u prošlosti.

(2011.)
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:350328-U-Srbiji-25000-vernika-Grkokatolicke-crkve

Ustoličen episkop Jovan u Pakracu

13. septembar 2014. | 09:56 → 15:09 |

Izvor: Tanjug, FoNet

PAKRAC - Patrijarh srpski Irinej ustoličiio je danas episkopa slavonskog Jovana na svečanoj arhijerejskoj liturgiji u Sabornoj crkvi Svete Trojice u Pakracu. Prvi potpredsednik Vlade Srbije i ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić izjavio je danas u Pakracu na ustoličenju novog slavonskog episkopa da je izgradnja dobrih odnosa Srbije i Hrvatske ključna za stabilizaciju čitavog regiona.

"Opredeljeni smo za razvoj i uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa Hrvatskom. Ti odnosi moraju da budu zasnovani na poverenju i zajedničkim interesima i vrednostima", rekao je Dačić.

On je naveo da ne potcenjuje bilo koju drugu državu nastalu na prostoru bivše Jugoslavije, ali da smatra da su odnosi Srbije i Hrvatske od ključnog značaja za mir na ovom prostoru.

Ustoličenje novog episkopa ima poseban značaj za srpsku crkvu i Srbe u Hrvatskoj, rekao je Dačić i dodao da je Srpska pravoslavna crkva jedan od najznačajnijih oslonaca i okupljanja Srba u svetu.

Dačić je ukazao da su odnosi Srbije i Hrvatske i život Srba u Hrvatskoj opterećeni teškim istorijskim nasleđem. "Pitali su me novinari šta je najveći problem u odnosima Hrvatske i Srbije. Ja sam odgovorio: "Naša istorija". Možemo li da prevaziđemo sukobe i teško naslede i izvučemo pouke za budućnost. Ako to možemo onda ćemo ovakve skupove imati na zadovoljstvo svih koji ovde žive, a ako ne možemo onda će ono što sada radimo biti samo interval između dva rata", rekao je Dačič i istakao da to niko normalan ne može da želi. On je istakao da je potrebno da svi veruju u ideju i vrednost zajedničkog života.

"Kao što je malopre patrijarh Irinej rekao: Ljudi se dele samo na dve kategorije - na dobre i loše ljude. Naš zadatak je da dobri ljudi vode odnose dve države", rekao je Dačić u Pakracu. Dačić je istakao da Srbija želi da pomogne u vraćanju kulturnog blaga u Hrvatsku navodeći da je Ministarstvo kulture započelo proceduru vraćanja kulturnog blaga koje se nalazi u institucijama u Srbiji. On je novom episkopu Jovanu poželeo da uspešno radi na novoj dužnosti i da gradi dobre odnose sa drugim religijama i narodima.

http://www.rtv.rs/sr_lat/drustvo/ustolicen-episkop-jovan-u-pakracu_518462.html

Progon starokatolika u Jasenovcu (Marko Ručnov)

Slično je i sa tekstom u aktima “Zaštitnog redarstva”, gde su izveštaji i istrazi i predlozi za kažnjavanje. Uz najčešću optužbu - “Učestvovanje u četničko-komunističkoj operaciji”, na kraju izveštaja bi stajao standardni rečenički sklop: “Prilikom preslušavanja pokazao(la) zao karakter jer je svojim upornim niekanjem zavodio vlast u bludnju”. Tako npr. “povjerenik i pouzdanik UNS-e” u Banjaluci A. Rebac obaveštava 4. novembra 1941. “Zapoviedničtvo koncentracionog logora Jasenovac” da je po spisku uputilo 41 lice u logor zbog učešća “u komunističko-četničkoj organizaciji u kotarima Bos. Gradiška i Banja Luka, a koje izvolite zadržati do daljnje odredbe”. 

Stradanje Hrvata jugoslovenske orjentacije, posebno starokatolika u jasenovačkom sistemu ustaških logora smrti jeste područje o kome nema gotovo nijednog retka u postojećoj literaturi koja na bilo koji način tretira “jasenovačku temu”. Starokatolici se u Evropi javljaju posle 1870. god., nakon “kanonskog” ustanovljavanja nepogrešivosti pape, “crpeći životnu snagu iz nepatvorene vere Isusa Hrista.”. Prvi hrvatski starokatolički sabor održan je početkom 1924. godine i obavljen izbor sinodalnog veća, a za biskupa je izabran Marko Kalo|era. On će istaći da “za hrvatske starokatolike ‘glas Boga’ je činjenica da hrvatski narod živi u jakoj i moćnoj Jugoslaviji u nerazdruživoj vezi sa svojom jednokrvnom braćom (podvukao M. R.) pod žezlom svog narodnog kralja Karađorđevića, u zajednici velikog Hristovog Slovenstva, neodvisan i slobodan od svakog tuđina u potpunoj slobodi svjetovnoj i duhovnoj, u slobodi kojom nas je Hrist oslobodio”. Svi katolički slovenski narodi će preko svojih narodnih Starokatoličkih crkvi biti udruženi u imenu velike Hristove Slovenske Crkve i ponovo postati katolici Hristovi, kako je isticao Kalođera. Za njega je Srpska pravoslavna crkva uzorna starija posestrima Staro-katoličkoj crkvi. Bio je gorljivi zagovornik stvaranja “Slavenske crkve” u kojoj će se ispovedati Isus Hrist na maternjim jezicima i koja će biti “slobodni savez svih krišćanskih slavenskih crkava, samostalnih i autokefalnih, bez obzira na pojedine dogmatske nijanse, zvale se one pravoslavne, katoličke (starokatoličke), evangelističke i slično”. 

Vatikan nije birao sredstva za progone starokatolika, a nemačkim uspostavljanjem NDH ustaše su sa posebnim uživanjem pristupali potpunom zatiranju starokatolika i ostalih hrvatskih unitarnih liberala kojima je u srcu bilo jugoslovenstvo (dr Nikola Žutić: “Kraljevina Jugoslavija i Vatikan”, Maštel Commerce i Arhiv Jugoslavije, Beograd, 1994, str. 392-394). 

Branko Katana, preživeli logoraš iz Prijedora, svedoči o starokatoličkom svešteniku Josipu Iveljiću (1894) iz Šurkovca kod rudnika Ljubije. Svojim toplim ljudskim odnosom uživao je veliku popularnost kod srpskog naroda ovog kraja. Već u prvim danima NDH pokušao je svojim autoritetom da zaštiti svoje srpske komšije. Sugerisao je da se prisilno pokatoličenje prihvati kao izlaz da se spasi glava “jer je došlo crno doba”, objašnjavajući - “Glava je u pitanju, a vjera je odjeća”. Kad je video da se i pokatoličeni Srbi jednako ubijaju kao i pravoslavni otvoreno je govorio kako će sve to brzo propasti, “jer će vjetrovi sa Istoka pobjediti”. To nije ostalo nezapaženo i ovaj časni starokatolički sveštenik je deportovan u Jasenovac odakle se nije više vratio (svedočenje B. Katane - kolekcija autora). Ubijen je u Logoru III - Ciglana 1943. godine. 

Posebno surovu zatočeničku sudbinu u Logoru V - Stara Gradiška i Logoru III - Ciglana prošao je starokatolički biskup dr Ante Donković. Ustaše su poznavale njegov stav o najužem sestrinskom odnosu sa srpskom pravoslavnom crkvom koji bi trebao “uskoro uroditi zbliženjem svih crkava protivnih rimskoj državi”. U jednom svom referatu 1933. godine će istaći kako će njegova crkva “biti vođena idejama svetosavske pravoslavne crkve: isti zadatak koji je pravoslavlje izvršilo na Istoku države, među Srbima, ima da izvrši starokatoličanstvo na Zapadu među Hrvatima... Katolički popovi ne smeju biti telegrafski stubovi koji vode u Rim, nego sinovi svojega naroda roda Popovića, jer verujem da će istom ti hrvatski Popovići moći sa srpskim Popovićima rešiti u svu širinu i svu dubinu sva tobože sporna pitanja i stvoriti homogenu kulturu velikog jugoslovenskog naroda”. Dr Donković će biti zatočen u starogradiškom logoru. Ovaj napaćeni starac će izdržati krvav marš iz starogradiškog logora za Jasenovac, septembra 1944. godine putem koji će biti posut likvidiranim logorašima. U jasenovačkom paklu će ova časna starina završiti poput poslednjih hrišćanskih svetaca (dr N. Žutić, ibid. str. 398, Džorđe Miliša: "U mučilištu - paklu Jasenovac", Zagreb, 1945, str. 23). Ustaše će ga zadaviti u januaru 1945. godine u baraci br. 5  Logora III - Ciglana (N. Nikolić: Jasenovački logor smrti, Sarajevo, 1975, str. 118). 

Divnu ideju o stvaranju homogene kulture velikog jugoslovenskog naroda i stvaranju sveslovenske crkve Vatikan će saseći u korenu. Zahvaljujući "ezoteričnim" potezima J. B. Tita o starokatolicima u Jugoslaviji već od pedesetih godina neće se čuti više ni reč pomena.

Ručnov, Marko, Zašto Jasenovac, Beograd, 2001.

Neke hrišćanske zajednice u SRJ/SCG (četvrti deo, Roman Miz)

Evangeličko-metodistička crkva u SCG ima oko 1.500 vernika, većinom u Vojvodini. Na tom području deluje 14 lokalnih crkava, ujedinjenih u okrug. Na njegovom se čelu nalazi superintendant, kome je sedište u Novom Sadu. Imaju sedam aktivnih sveštenika i trojicu u penziji, zatim osam laičkih propovednika. Svešteničku službu obavljajju i žene pa je i sadašnji superintendant – žena. Kandidati za pastirsku službu studiraju na Teološkom fakultetu "Jan Hus" u Pragu, zatim u Birmingenu i drugdje. Metodisti izdaju na srpskom jeziku časopis "Glas jevanđelja", a na slovačkom jeziku – "Cesta života".

Protestantska evanđeoska crkva pojavljuje se pod raznim imenima, jer ima više ogranaka, a sama se donedavno zvala Hristova pentekostna crkva. Deluju i u čisto rumunskim sredinama. Pojedine lokalne crkve, a njih u SCG ima oko 180, koje su inače samostalne, učla- njene su u Savez evanđeoskih crkava u SCG. Na čelu Saveza je predsednik. Sedište predsednika za Vojvodinu je u Novom Sadu. U SCG ima oko 3-4 hiljade odraslih članova. Zajedno sa baptistima imaju hrišćansko-humanitarno udruženje "Hleb života". Godine 1996. osnovan je u Novom Sadu Protestantsko-teološki institut, na kojem studije traju dve godine. Na Institutu predaje 14 profesora. I u Ledincima deluje dvogodišnja teološka škola. Pentekostna crkva (hram Svete Trojice) u Beogradu izdaje list "Hrišćanski pregled".

Neke hrišćanske zajednice u SRJ/SCG (treći deo, Roman Miz)

Evangelička hrišćanska crkva augsburške veroispovesti u Srbiji - Vojvodini ima oko 10.500 vernika, koji su po nacionalnosti Mađari, organizovani u 18 crkvenih opština. Toliko imaju i crkava ili molitvenih domova. Na čelu je superintendant, kojem je sedište u Subotici. Osim njega službuju još dvojica sveštenika, dva lektora i dvojica propovednika. Imaju Evangeličku omladinsku organizaciju. U svim crkvenim opštinama postoje organizacije žena. Imaju tri hora. Ne izdaju periodične publikacije, ali putem radija emitiraju svoje programe.

Pripadnika Hrišćanske reformatske crkve ima nešto manje od 20 hiljada, prvenstveno Mađara po narodnosti. Orginizovani su kao biskupija sa biskupom na čelu, koi ima sedište u Feketiću. Biskupija je podeljena na seniorate u Bačkoj i Banatu. Vrhovni zakonodavni i upravni organ je Sinod. I u toj Crkvi službuju žene kao sveštenici. Svih sveštenika u biskupijama ima oko 20, a toliko imaju i crkava i kapela. U oba senio-rata deluje 18 parohija. Kandidati za sveštenike studiraju na bogoslovskim fakultetima u Beču, Budimpešti, Debrecenu i Klužu u Rumuniji. Na mađarskom jeziku izdaju godišnji kalendar-almanah "Református évkönyv" ("Reformatski godišnjak") i mesečni list "Református élet" ("Reformatski život").

Patrijarh Srpski Irinej

Prepodobna Petka - Paraskeva, Sveta Petka (o. Gavrilo)

U svetom Jevandjelju opisan je dogadjaj sa Martom i Marijom, i tom prilikom je Spasitelj izgovorio reci: “Marta, Marta! brines se i trudis za mnogo, a samo je jedno potrebno. Ali Marija je dobar deo izabrala, koji se nece oduzeti od nje” (Lk. 10, 41-42). Znacenje ovih Spasiteljevih reci moze se u potpunosti primeniti i na ugodnici Bozjoj, slavnoj i ravnoangelnoj svetiteljki majci Paraskevi ili Svetoj Petki, ciji praznik i mi danas molitveno proslavljamo.

Sveta Petka bese srpskoga porekla, rodjena u gradu Epivatu (na turskom Bojados), izmedju Slimvrije i Carigrada. Roditelji Svete Petke behu imucni i pobozni ljudi; zivljahu u svemu po zapovestima Bozjim i zivot svoj ukrasavahu milostinjom i dobrim delima. Osim Petke, oni imadjahu i jednoga sina, Jevtimija. Decu svoju oni vaspitavahu u poboznosti, ucahu ih svakoj vrlini i zivotu po Bogu. Brat Petkin Jevtimije se posle zavrsene skole zamonasi, procu se zbog podviznickog zivota, i bi izabran za episkopa Maditskog.

Po smrti svojih roditelja Petka, vazda zeljna podviznickog zivota Hrista radi, odade se strogim podvizima. Ugledajuci se na zivot svetitelja, ona postom i bdenjem umrtvljavase svoje telo i potcinjavase ga duhu. Sva goreci zeljom da zivi samo Gospodu, ne mogase dugo ostati u mnogometeznom svetu, nego napusti roditeljski dom, ostavi svet i otputova u Carigrad da se pokloni tamosnjim svetinjama. Tu srete mnoge revnosne podviznike i po njihovom savetu nastani se u Iraklijskom predgradju pri crkvi Pokrova Presvete Bogorodice, i tu provede u molitvama, postu i suzama pet godina.

Ispunjavajuci svoju davnasnju zelju ona otputova u Palestinu, i poklonivsi se svetim mestima, osvecenima Spasiteljevim zivotom, nastani se u Jordanskoj pustinji. Tu provodjase ravnoangelni zivot. U toku mnogih godina u pustinji Sveta Petka pretrpe mnoge trudove, patnje, muke i iskusenja. Ko bi mogao opisati njene svakodnevne borbe koje je sa telom, pomislima i djavolima vodila dok ih nije potpuno pobedila? Jedino svevideci Bog, jer je samo On mogao videti i znati sve njene podvige.

Ukrasivsi dusu takvim podvizima i vrlinama, sveta Paraskeva postade vozljubljena nevesta Hristova, te se njoj ispuni prorocka rec: “Caru ce omileti lepota tvoja” (Ps. 44, 12). Jer se taj Car useli u nju sa Ocem i Svetim Duhom i prebivase u njoj kao u svetoj crkvi Svojoj.

Tako ziveci dugi niz godina u pustinji prepodobna Paraskeva, kad jedne noci po obicaju svom stajase na molitvi i sa umiljenjem pruzase ruke svoje k nebu ugleda angela Bozjeg u obliku presvetlog mladica, koji dosavsi k njoj rece: “Ostavi pustinju, i vrati se u tvoje otecestvo; potrebno je da tamo predas svoje telo zemlji, a dusom se preselis Gospodu.”

Dosavsi u svoju postojbinu Epivat. Tu ona prozivese jos dve godine, ne menjajuci nacin svog pustinjskog zivota. Kada dodje vreme njenog odlaska k Bogu, prepodobna Mu se usrdno pomoli za sebe i za sav svet, i tako u molitvi predade Bogu blazenu svoju dusu. Telo njeno bi od strane vernih sahranjeno po hriscanskom obicaju, ali ne na opstem groblju, vec odvojeno, kao telo strankinje koja nikome ne bese kazala odakle je.

Posle mnogo godina, Bog hoteci da proslavi ugodnicu Svoju otkri svete mosti njene. Nedaleko od mesta gde prepodobna mati Paraskeva bese sahranjena podvizavase se na stubu u molitvenom tihovanju neki stolpnik. Dogodi se da tamo talasima bi izbaceno telo nekog mornara koji se za vreme plovidbe tesko razboleo i umro. Od tog lesa stade se siriti strahoviti smrad, da je prosto bilo nemoguce proci tim putem. Taj smrad nije mogao trpeti cak ni stolpnik, te zbog toga bi prinudjen da sidje sa stuba i da nalozi nekim ljudima da iskopaju duboku rupu i usmrdeli les zakopaju. Kopajuci rupu, ti ljudi, po promislu Bozjem, nadjose netljeno telo gde lezi u zemlji, i zacudise se tome. Ali kao prosti i neverni, oni ne obratise na to potrebnu paznju i shvatise kako treba. I govorahu medju sobom: “Kada bi ovo telo bilo sveto, Bog bi to otkrio preko kakvih cudesa.” Sa takvim rasudjivanjem oni ponovo zatrpase netljeno telo zemljom, bacivsi tamo i smrdljivi les, pa otidose svojim kucama. A kad padne noc, jedan od njih, neki Georgije, covek hristoljubiv, moljase se Bogu u svojoj kuci. I zaspavsi pred zoru on vide u snu neku caricu gde sedi na presvetlom prestolu, a okolo nje mnostvo svetlih vojnika. Videvsi to, Georgija obuze strah, i on pade na zemlju posto ne bese u stanju gledati taj sjaj i lepotu. a jedan od tih svetlih vojnika uze Georgija za ruku, podize ga i rece mu: “Georgije, zasto tako omalovaziste telo prepodobne Paraskeve i pogreboste pored njega smrdljivi les? Smesta izvadite telo prepodobne i polozite na dostojnom mestu, jer Bog hoce da sluskinju Svoju proslavi na zemlji.” Tada i ta svetla carica rece Georgiju: “Pohitaj te izvadi moje mosti i polozi ih na cesnom mestu, ne mogu vise da trpim smrad onoga lesa. Jer i ja sam covek, i postojbina je moja Epivat, gde vi sada zivite.”

Te iste noci imadjase takvo isto vidjenje i jedna blagocestiva zena, po imenu Jevtimija. Sutradan oni oboje ispricase svima o svojim vidjenjima. Kada to cu blagocestivi narod, svi sa svecama pohitase k mostima prepodobne Paraskeve i izvadivsi ih sa velikim strahopostovanjem iz zemlje, radovahu im se kao nekom skupocenom blagu. Svete mosti bise sveceno polozene u crkvi svetih i svehvalnih apostola Petra i Pavla u Epivatu. Molitvama prepodobne Paraskeve davahu se od svetih mostiju njenih mnoga isceljenja bolesnicima: slepi progledahu, hromi prohodjahu, raznovrsni bolesnici i besomucnici dobijahu zdravlje.

Danas se mosti prepodobne mati Petke nalaze u crkvi Sveta Tri Jerarha u rumunskom gradu Jasu proslavljajuci silu Bozju i isceljujuci svaki nedug.

Braco i sestre, potrudimo se da podrazavamo primer Svete Petke. Ona nam je svojim zivotom pokazala da je uz pomoc Bozju sve moguce, zato trazimo njeno molitveno zastupnistvo pred Bogom u nasim nemocima i iskusenjima. Strazeci nad samima sobom i trudeci se u molitvi, postu i hriscanskim vrlinama, i mi cemo sve vise postajati istinske sluge Bozje i istinski hriscani. Tada cemo uvek imati na umu Spasiteljeve reci: “Marija je dobar deo izabrala, koji se nece oduzeti od nje”, te cemo svojim jevandjelskim zivotom uznositi slavu Bogu Trojedinom, Ocu i Sinu i Svetome Duhu.

Amin.

PREPODOBNA PETKA - PARASKEVA, SVETA PETKA

Ova slavna svetiteljka srpskog porekla rodjena je u Epivatu, izmedju Silinavrije i Carigrada. Roditelji svete Petke, imucni i pobozni hriscani, imali su i jednog sina Jevtimija, koji se jos za njihovog zivota zamonasio, a kasnije postao znameniti episkop maditski. Po smrti roditelja, devica Petka napustila je roditeljski dom i zapocela, Hrista radi, podviznicki zivot kakav je oduvek zelela. Otisla je prvo u Carigrad, a potom do svoje starosti zivela u Jordanskoj pustinji u postu i molitvi prosavsi nebrojena iskusenja i patnje. U starosti, glas sa neba pozvao je da se vrati u rodni kraj i ona je napustila omiljenu pustinju. Upokojila se u 11. veku, dve godine po povratku u rodni Epivat. Njene cudotvorne mosti tokom vremena su prenosene u Carigrad, Trnovo, opet u Carigrad, a odatle u Beograd. Sada pocivaju u Rumuniji, u gradu Jasu. U beogradskoj tvrdjavi nalazi se crkva svete Petke, gde postoji voda (agiazma) koja cudotvorno leci sve one koji je uzimaju sa verom u Boga i ljubavlju prema ovoj svetiteljki.

http://www.manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/prepodobna_petka_paraskeva_sveta_petka/

Tihovanje samoće i praznina usamljenosti - o. Miloš Vesin

Baptisti u Bačkoj (Ruben Knežević)

POČECI I RAZVOJ BAPTIZMA MEĐU BUNJEVCIMA U BAČKOJ (Ljutovo – Tavankut)

Bunjevačke obitelji, koje su obitavale u hrvatskim i bosanskim krajevima, počinju se doseljavati u Podunavlje još početkom 17. stoljeća, a posebice krajem istoga stoljeća nakon izgona Turaka. Među doseljenicima iz istočne Hercegovine nalazi se i obitelj Orčić, katoličke vjeroispovijesti, koja se nastanjuje u subotičkoj okolici. Dvjestotinjak godina poslije, oko 1923., jedan od ogranaka porodice Orčić živi u Pačiru. Tu obitelj čine Šime /Baćo/ (1893. – 1965.) i Jaga /Nana/ Orčić r. Vojnić Tunić (1889. – 1962.) s djecom. Ondje dolaze u kontakt s nekim nazarenom na čijem su salašu obrađivali zemlju i Šime kod njega nabavlja Bibliju na mađarskom jeziku, koju povremeno čita.

Počeci

Godine 1926. Orčićevi sele u Šebešić (u 1960-ima nazvan Mala Bosna), na područje gdje su se nalazili izdvojeni salaši među kojima je bio i njihov, dok im se kuća nalazila u Ljutovu, udaljenom oko 4 km, a ostali posjedi i u obližnjem Tavankutu. Odmah po njihovudolasku učestale su krađe u selu, a sumnja je pala na pridošlice.  Orčićevi jedne noći hvataju krivca na djelu, lokalnog željezničara na stražarnici, »bokternici«. Kradljivac je premješten, a na njegovo mjesto u bokternicu T 128 u Šebešiću (na željezničkoj pruzi Sombor – Subotica) dolazi 12. 1. 1928. Slovak Jan Čanji (1898. – 1981.). Čanji je baptističke vjeroispovijesti. Kršten je 1916. u Bačkom Petrovcu, dakle još u samim počecima djelovanja tamošnje baptističke crkve. On odmah započinje naročitim evangelizacijskim žarom svjedočiti evanđelje mještanima po salašima u Šebešiću te u selima Tavankut i Ljutovo, nastojeći organizirati vjerska okupljanja. Prozivaju ga stoga »popom«. J. Čanji piše u svojim sjećanjima (1961.) o prvome takvom okupljanju u Šebešiću na kojemu su bili pristuni Matija Mačković (1907. – 1984.) i nekoliko žena:
Brat Mato Mačković je bio sakupljen sa 7 – 9 žena i on od muški sam. Oni su molili krunicu i ja sam ćutao. Kad su progovorili istu molitvu 2 – 3 puta onda sam bio od Gospoda ponuđen da li bi oni slušali nešto iz Evanđelja, Ivan 10:9,14,16,27-28. 15:1-17. 17:1-21. Brat Joso Orčić je dolazio k nama i svako veče smo citirali sveto Pismo...

Sastancima se dakle uskoro pridružio i Josip Orčić (1915. – 1969.), nastariji sin Šime Orčića, a 1930. Jan Čanji prvi je puta posjetio salaš Orčićevih. O tome navodi u svome zapisu:

… 1930. sam prvi put otišao do malog salaša do Orčićeve obitelji i tamo smo govorili iz Svetog Pisma, i br. Šime mi je rekao da i on sam ima Sveto Pismo pa smo se redovno poučavali često puta ...

Grupu počinje posjećivati i baptistički propovjednik József Kalmár (1865. – 1937.) iz Sombora, kao i Oskar Keller (1891. – 1962.) iz Subotice. Već od 1929. započinje se s redovnim sastancima u Ljutovu, vjernička grupa broji već petnaestak ljudi. Uz J. Čanjija i njegovu suprugu Anu r. Lomjanski (1898. – 1980.), okupljaju se Šime Orčić i njegov sin Josip, Matija Mačković, Ivan Santai te još nekoliko zainteresiranih seljana. Na sastancima su se učile i duhovne pjesme iz baptističke pjesmarice »Pjesnik vjere« (izd. 1925.). J. Kalmár i J. Čanji, a posebice njegova supruga Ana, bili su predvodnicima te službe. U narednim godinama ovu grupu posjećuju i baptistički propovjednici: Aleksa Novak iz Mačkovca, Vinko Vacek iz Zagreba, Tomo Dobutović iz Cerne te Adolf Lehotsky, Károly Tary i drugi iz Vojvodine. Prvi dolazak V. Vaceka, predsjednika tadašnjega Baptističkog saveza, održan je 31. 3. 1932. Posjetio je Ljutovo i Tavankut, a nazočila je i supruga O. Kellera koja je okupljene učila pjevati duhovne pjesme.

Prvih pet krštenja

Početkom 1933. Jan Čanji premješten je poslom u okolicu Vinkovaca. Rad je zakratko zastao, ali je posijano sjeme uskoro donijelo ploda. Svjedočenjem J. Čanjija i O. Kellera prvi se obratio Josip Orčić (1915. – 1969.) i bio je kršten 5. 6. 1933. na mađarskoj omladinskoj konferenciji u Staroj Moravici (Bácskossuthfalva; danas naselje u općini Bačka Topola). Zajedno s još 19 krštenika krstio ga je Peter Wegesser (1885. – 1941.), starješina baptističke crkve u Kikindi koja se nalazila unutar tadašnje njemačke baptističke pokrajinske zajednice u Jugoslaviji, a koji je otposlan na rad u Vojlovicu među Mađarima. Okupljanja su se potom premjestila u Tavankut i održavala u kući I. Santaia, a povremeno i kod Mate Orčića, Šimina brata.

Nakon propovijedi J. Orčića o Uskrsu 1935., tri su se vjernika odlučila na krštenje. Tako je u Tavankutu 15. 8. 1935. održano drugo krštenje: kršteni su Josipov otac Šime te Matija Mačković i Ivan Santai. Krštavao je Vinko Vacek. Krštenje se obavilo u neobičnim uvjetima: u dvorištu I. Santaia iskopali su i daskama obložili prigodan bazen. Događaju je nazočilo preko tisuću ljudi. Krštenja u sličnim bazenima u dvorištima kuća održavala se se povremeno i u drugim mjestima, postoji sačuvana fotografija sličnoga mjesta krštenja iz jedne od njemačkih baptističkih zajednica u Vojvodini. 

Sljedeće godine, 24. 5. 1936., otvoren je molitveni dom u unajmljenoj prostoriji u Tavankutu, u dijelu sela nazvanom »kod Sajca«. Vlasnik kuće, Sajc, imao je u istoj kući i gostionicu. Redovno je posjećivao sastanke sa svojom obitelji, ali nisu postali članovima crkve.

»Kod Sajca« su se narednih godina okupljali vjernici iz Ljutova i Tavankuta, a crkveni su rad vodila prva četvorica krštenika. U prosincu iste godine, na jednome od svojih posjeta A. Novak propovijeda u Tavankutu i poučava vjernike sviranju i pjevanju. Obitelj Šime Orčića voljela je glazbu te je formiran i obiteljski tamburaški orkestar. Rad u crkvi dobro napreduje. Naredne je godine (12. 9. 1937.) V. Vacek krstio 14 novih vjernika. Krštenje je opet obavljeno u dvorištu I. Santaia, ali ovaj puta u betoniranom bazenu. Među krštenicima prepoznati su: Jaga Orčić, Šimina supruga; Pero Orčić, njihov drugi sin; Bela Torma; Jelisaveta Mačković r. Mamužić, supruga M. Mačkovića; Julijana Horvat. Ovo su krštenje ometali pripadnici »Križara», jedne od katoličkih organizacija za mladež, ali ono je ipak obavljeno. Vacek u svome izvješću križare naziva sotoninim slugama – no, interesantno je da će se točno 70 godina nakon ovoga sukoba međuvjerski odnosi u Ljutovu potpuno promijeniti. Naime, katolici su u Ljutovu započeli 2007. s izgradnjom svoje crkvene zgrade. Prvih dana, dok gradilište još nije imalo komunalne priključke, BC Ljutovo – koja se nalazi preko puta – dragovoljno je nekoliko dana ustupala vodu i struju, o čemu je zahvalno izvijestila i Subotička biskupija u svome biltenu.

Godine 1936. Tavankut je službeno proglašen misijskom stanicom BC Cerna, kojoj su također bile pripojene stanice Vinkovci, Andrijaševci, Gradište, Piškorevci, Sredenci i Brod na Savi. Kao službeni predstavnik Tavankuta evidentiran je Josip Orčić. Pored duhovne suradnje, vjernici iz ceranskog okružja povezuju se s bačkim vjernicima i ženidbenim vezama, tako da je čvrsta veza između ovih crkava ostala do današnjih dana.

Na konferenciji hrvatskih i srpskih baptista, održanoj 1. 12. 1939. u Zagrebu, misijska stanica Tavankut prvi puta ima svoga delegata. Ljudevit Drobný tada službeno zastupa Cernu, Tavankut i Piškorevce. Istoga mjeseca, 13. 12. 1939., otvoren je pak molitveni dom u Ljutovu u kući Matije Mačkovića. Prigodom otvaranja govorio je Adolf Lehotsky na tekst iz Ivanova Evanđelja 2,1-12. Daljnji baptistički rad u ovom području nastavlja se potom na oba mjesta, u Tavankutu i u Ljutovu, ali međusobna suradnja ostaje. Čak se ponegdje u kasnijim saveznim izvješćima obje crkve pišu kao jedna, »Tavankut-Ljutovo« ili samo »Tavankut«. Starješinsku službu obavljao je u predratno vrijeme Josip Orčić. Nastavila se, također, trajna suradnja s baptističkom crkvom u Subotici, kao i s tamošnjim iostalim propovjednicima i starješinama u prijeratno i poslijeratno vrijeme. Pored već spomenutih, dolazili su u početku također Imre Nagyajtai, Lj. Drobný, Josip Bertalan i drugi.

Četvrto krštenje prije Drugoga svjetskog rata održano je 1. 9. 1940. u Tavankutu. Ljudevit Drobný, koji u ono vrijeme djeluje kao propovjednik u istočnoslavonskom okružju, krstio je 9 osoba. Tada je kršten i Ivan Orčić, sin Šime Orčića. Prve ratne godine, također u Tavankutu, održano je 8. 9. 1941. i peto krštenje. Sačuvana je fotografija na kojoj je jasno vidljivo sedam krštenika, među kojima je i Bela, još jedan od Šiminih sinova. Kako je to područje bilo tada pod mađarskom okupacijskom upravom, krštenje je nesmetano obavio mađarski baptistički propovjednik Sárkány, iz Tompe.

U ovomu prvome razdoblju tavankutske i ljutovačke crkve kršteno je dakle oko 34 vjernika.

Poslije Drugoga svjetskog rata 

Drugi svjetski rat usporit će razvoj ovih crkava, ali rad neće ugasnuti nego će, poslije 1945., čak i ojačati. 20. 8. 1949. održano je krštenje na potoku pored salaša Orčićevih u Šebešiću. Krštavao je A. Lehotsky. U Tavankutu je iste godine konfiscirana imovina vlasniku kuće u kojoj se crkva sastajala od 1936. te se tamošnji vjernici pridružuju sastancima u Ljutovu. Nakon što su se sastanci u Ljutovu od 1939. do 1945. održavali kod Mačkovićevih, od 1947. vjernici se okupljaju kod Bele Orčića. Crkva u Ljutovu mijenjala je tijekom godina više lokacija.

U izvješću pisanom početkom 1961. Josip Orčić navodi da Ljutovo ima 23 krštena vjernika, a Tavankut 17 te da je na ovom području do tada ukupno kršteno 62 vjernika, dok dvadesetero djece pohađa nedjeljnu školu u Ljutovu.

Početkom 1960-ih kupljena je zgrada u Donjem Tavankutu i adaptirana za crkvu. Ta zgrada postoji i danas. Dana 13. 12. 1964. – kako navodi izvješće u tadašnjemu Glasniku – održana je u Tavankutu svečanost otvaranja ovoga obnovljenoga molitvenog doma kada je istodobno obilježena 25. godišnjica osnivanja baptističke crkve, s obzirom na onaj početak 13. 12. 1939. u Ljutovu. Zgrada za crkvu u Ljutovu kupljena je u 1950-ima. Današnja nova crkvena zgrada smještena je u centru Ljutova, u dvorištu prethodne zgrade koja je, nakon izgradnje nove, srušena.

Poslije 1945. Josip Orčić starješinom je crkve sve do svoje prerane smrti 1969. Odlazak J. Orčića bio je gotovo nenadoknadiv gubitak za crkve u Ljutovu i Tavankutu koje su tada zajedno brojale pedesetak vjernika. J. Orčić ostao je upamćen i u širim baptističkim krugovima kao autor brojnih kršćanskih pjesama, recitacija (u ono vrijeme obično zvanih »deklamacije«), objavljenih u zbirkama »Nebeski zraci 1 i 2«, »Mrvice« i dr., a imao je i svoju vlastitu zbirku pjesama za sve prigode i crkvene blagdane, nazvanu »Deklemator«.

Starješinsku službu obavljao je i njegov brat Bela (1962. do 1963., i 1970. do 1992.). Od 1993. ovu službu obavlja Zvonimir Janečić. Za crkvu se također tijekom proteklih godina brinu i subotički pastori (Šandor Pinter, Josip Mađar, Đuro Balaj, Želimir Srnec, Tibor Juhas, Krsta Nikolić) kao i ostala vodeća braća iz okružja (A. Lehotsky, Lj. Drobny, Franjo Klem, Josip Bertalan, Ivan Vlašić, Aleksandar Birviš i dr.).

Od sredine 1970-ih rad u obje crkve pomalo zamire. Mlađi članovi napuštaju sela i odlaze za školovanjem i poslom u Suboticu, Novi Sad i ostale gradove, čak do Rijeke. Godine 1990. zajednica u Ljutovu smanjila se do broja od osam članova i smatrala se »neperspektivnom«, dok je članstvo BC Tavankut vremenom odumrlo i od 2000. više se ondje ne održavaju sastanci. Danas u Tavankutu živi još samo jedan član iz negdašnje crkve.

Međutim, novi polet ljutovačkoj baptističkoj crkvi udahnjuje Stjepan Orčić (1930. – 2000.), najmlađi sin Šime st. Orčića dugogodišnji novosadski baptistički propovjednik i direktor Baptističke teološke škole u Novome Sadu. Provodeći povremeno u Ljutovu svoje penzionerske dane (od 1991. do 2000. dolazio je kao propovjednik svakoga drugog vikenda), on obnavlja rad u crkvi, propovijedanje i dušobrižništvo, ali nastoji i evangelizacijski iskoračiti prema suseljanima. Članstvo je poraslo na preko trideset vjernika, obnovljen je rad dječje nedjeljne škole (dvadesetak djece), a započelo se i s izgradnjom novoga molitvenoga doma u dvorištu postojeće zgrade. Godine 1999. u još potpuno nedovršenom prostoru obilježena je 60. godišnjica postojanja ljutovačke crkve, a 27. 8. 2000. održano je krštenje.

Iz ljutovačke baptističke crkve poteklo je i nekoliko vjernika koji su obavljali važne uloge u tadašnjim saveznim tijelima i institucijama. Uza spomenutog Stj. Orčića, treba spomenuti i njegova brata Šimu koji je u 1980-ima bio sekretar tadašnjega Baptističkoga saveza i Domaće misije, dok je Ivan obavljao dužnost blagajnika.

Danas

70. godišnjica crkve, obilježena 13. 12. 2009., znakovito ukazuje na svijest ljutovačke baptističke crkve o svojemu identitetu i želji da se trajno nastavi u daljnjemu kršćanskome životu i radu. Kao da im je još uvijek pred očima i poruka njihova prvoga člana i starješine, Josipa Orčića, koju je još davne 1948. izrekao u svojoj pjesmi »Gost si ovdje«: Pa kad znaš da gost si samo / na toj zemlji, gdje sad živiš / časak svaki iskoristi / uvijek svakom dobro čini. Obistinjuje se, doista, negdašnja želja Vinka Vaceka koji je, nakon svoga prvog posjeta ovomu kraju 31. 3. 1932., zapisao u »Glasu Evanđelja« (4/1932, str. 47.): U Ljutovu i Tavankutu većinom su sami Bunjevci-Hrvati, vrlo pobožan narod. Bog Svevišnji neka im pomogne poznati i naći pravi put spasenja u Gospodu Kristu Isusu. A obistinjuje se, svakako, i ona Isusova (Mk 4,20): A posijani na dobru zemlju oni su koji slušaju Riječ i primaju je te donose rod: tridesetostruko, šezdesetostruko, stostruko.

Knežević, Ruben, Počeci i razvoj baptizma među Bunjevcima u Bačkoj (Ljutovo – Tavankut), Glas Crkve, 32, 2010.

Свети Јован Златоусти (Аца Андрић)

Neke hrišćanske zajednice u SRJ (drugi deo)

Savez baptističkih crkava u Srbiji i SRJ

Od 1992. godine baptisti su u Republici Srbiji i SRJ razvrstani u dva saveza: Savez baptističkih crkava u Republici Srbiji, poznat kao Severni savez i Savez evanđeoskih hrišćana - baptista SR Jugoslavije. Severni savez sačinjavaju: Prva hrišćanska baptistička crkva koja se nalazi u ulici Slobodanke Danke Savić br. 33, čiji je lider Aleksandar Birviš, Druga hrišćanska baptistička crkva - Sveto Trojstvo koja se nalazi u ulici Strahinjića bana 9, čiji je lider Milivoj Maksimović. Predsednik Severnog saveza je Jovan Vlašić, profesor engleskog jezika.Predsedavajući skupštini Severnog saveza je Avram Dega, nastanjen u Vršcu.

Severni savez ima 72 objekta (crkava u Republici Srbiji) i 1230 članova. Od 72 objekta koliko ih ukupno ima, oko 95 posto objekata se nalazi u Vojvodini, dok preostalih pet posto sačinjavaju objekti u Beogradu. Od 1230 članova 80 posto su Slovaci, a 15 posto su pripadnici drugih nacionalnih manjina, a samo pet posto čine Srbi. Ovde je izraženo delovanje hrvatske nacionalne manjine koja uporno nastoji da baptiste u SRJ podvede pod kontrolu hrvatskih baptista. Zbog ovoga je, između ostalog,i došlo do podele na dva saveza.

Južni savez sačinjavaju tri baptističke crkve odnosno crkve evanđeoskih hrišćana - baptista. Sedište Južnog saveza je u Vrnjačkoj Banji, a lider je Simo Ralić. Lider Treće baptističke crkve u Beogradu je David Bodit. Crkva se nalazi u Malom Mokrom Lugu, Smederevski put 1, prilaz br. 7a. Pre dolaska u ovu crkvu David je radio u Prvoj hrišćanskoj - baptističkoj crkvi (koja je sada pripala Severnom savezu). U vreme rascepa lider Treće crkve bio je Ljubomir Lučković, koji zbog starosti nije mogao da nastavi dalji rad.  Južni savez ima 10 svojih objekata u SRJ i broji oko 450 članova, od toga 90 posto su Srbi, dok preostalih 10 posto čine pripadnici nacionalnih manjina, među kojima su najbrojniji Makedonci.  

U okviru Severnog saveza aktivne su sledeće organizacije:

a) Alfa i omega - Centar za duhovni život hrišćanske baptističke crkve, koji je u stvari, udruženje koje se bavi izdavačkom i propagandnom delatnošću. Prostorije centra su u Beogradu, u Igmanskoj ulici br. 6. Rukovodilac Alfom i omegom je sveštenik Dane Vidović,

koji je završio Teološki fakultet u Osijeku.

b) Zajednica evanđeoskih učenika i studenata je udruženje pri crkvi u čijem se rukovodstvu takođe nalazi Dane Vidović.

c) Hleb života - hriščansko humanitarno udruženje koje su organizovale baptistička i pentekostalna crkva. Prostorije se nalaze takođe u Igmanskoj br. 6, a rukovodilac je Jasmina Tošić, čija se kancelarija nalazi u Beogradu, u Ul.Prote Mateje 41. Magacinski prostor nalazi se u prostorijama Prve baptističke crkve u Beorgadu u ulici Slobodanke Savić br. 33.

d) Tabita je, takođe, humanitarna organizacija sa sedištem u Novom Sadu, a rukovodilac je Branka Crnec.

e) Ljubi svoga bližnjega je takođe humanitarna organizacija Južnog saveza sa sedištem u Nišu, a rukovodilac je Čeda Ralević, sveštenik baptističke crkve u Nišu. Adaptaciju prostorija organizacije Hleb života finansirali su donatori iz Nemačke - organizacija Hilfe fur bruder (Pomoć za brata) i Foreign mission board of the southern baptist convention iz SAD.

Od 1994. do 1998. godine udruženje Hleb života prikupilo je i podelilo socijalno ugroženim licima i izbeglicama na teritoriji SRJ pomoć u vrednosti od više miliona nemačkih maraka. Donatori su hrišćanske humanitarne organizacije i lokalne crkve iz SAD, Velike Britanije, Švajcarske, Nemačke, Švedske i Holandije. U svetu postoji 52 vrste baptista. Uglavnom su svrstani u saveze,ali ima i autokefalnih crkava. 

Oba naša saveza su članovi Evropske baptističke federacije (EBF). Sedište ovog saveza je u Nemačkoj, a sekretar je Karl Hajnc Valter. Iako u jednoj zemlji može da postoji samo jedan savez, EBF priznaje oba naša saveza i prećutno prelazi preko njihove nacionalne podvojenosti, a u poslednjih nekoliko meseci intenzivno pokušava da dođe do integracije Južnog i Severnog saveza. Međutim, za sada Južni savez to odbija.Između ova dva saveza postoji „nacionalizam niskog intenziteta” što znači dajedni drugima prave sitne smicalice posebno kada je u pitanju primanje pomoći iz inostranstva, dok im je teološka saradnja na zavidnom nivou. Do maja 1993. godine misionar zadužen za nekadašnju SFRJ pastor Vilijam Beri Šil (državljanin SAD) boravio je u Beogradu, kada se po nalogu centrale zbog opasnosti od bombardovanja Beograda preselio u Ljubljanu, odakle lakše može da deluje. Šil je misionar Južne baptističke konferencije (broji oko 15 miliona članova u SAD) a njihov član je i predsednik Klinton. Od 1986, u svojstvu teološkog savetnika u Beogradu boravi Karden Džon Džozef, državljanin SAD, koji SRJ nije napuštao ni za vreme NATO agresije. Baptisti su masovna verska zajednica i u svetu ih ima više od 60 miliona. Ako se računa i broj porodica i simpatizera cifra je znatno veća i kreće se preko 120 miliona. 

Na prostorima bivše SFRJ bilo je registrovano oko 4.000 članova, a sadašnji broj (na teritoriji SRJ) procenjuje se na oko 2.000. Najviše članova zajednice ima u SAD čiji je broj oko 30 miliona, zatim na prostorima bivšeg SSSR-a, itd. Interesantno je da je Staljin osetio opasnost od članova ove zajednice pa ih je svojevremeno proterao u Sibir i zabranio im rad. Međ utim, izgleda da su se i u Sibiru odlično snašli, tako da je danas, i pored svega, njihov broj u Sibiru i Rusiji veliki. Ova verska zajednica nastala je krajem XVI veka od anabaptista (dva puta kršteni), na prostorima Zapadne Evrope (Holandija - Engleska). 

Hijerarhija u zajednici u čvrstom smislu ne postoji. Sve lokalne crkve su samostalne i, kako baptisti vole da naglase, odvojene od države. Istorijski gledano, zaslugom anabaptista crkva se odvojila od države. Zajednica se finansira iz dobrovoljnih priloga,zatim prodajom svojih knjiga i literature, a najznačajnija pomoć se dobija od zajednica koje su finansijski veoma jake kao što su zajednice SAD, Engleske, Nemačke, Holandije, itd. Baptisti smeju da piju alkohol, ali ne i da se opijaju, dok im je pušenje zabranjeno. Razvod braka nije dozvoljen, a u vojsku idu, ali ne nose oružje.

Zapadnopravoslavna crkva (ranije Starokatolička Crkva)

Glavno sedište ove zajednice nalazi se u Beogradu u ulici Drinčićevoj br. 1. Lider je Ivan Divljakov - arhiepiskop. O objektu u Drinčićevoj ulici 247 brinu monahinja Marija - Terezija Samaržija i Duško Joksimović. Pored objekata u Beogradu Zapadnopravoslavna crkva ima svoj objekat u Petrovaradinu, Ulica Vase Stajića 34a, a eksponirani lider za Petrovaradin je Branislav Žorž. Ova zajednica ima oko 1500 članova na teritoriji SRJ. Ivan Divljakov je pre dolaska u ovu zajednicu radio u Patrijaršiji u periodu od 1966. do 1968. godine.

Starokatolička crkva je osnovana 1875. godine odvajanjem od rimokatoličke crkve. Sedište joj je u Švajcarskoj. U Kraljevini Jugoslaviji zajednica je osnovana 1925. godine, prvi biskup bio je Marko Kalođera a poslednji Milan Dobrovoljac. Godine 1985. dolazi do promene imena starokatoličke crkve u zapadnopravoslavnu crkvu. Od istočnopravoslavne crkve razlikuje se samo u liturgiji.

Zapadnopravoslavna zajednica služi liturgiju Svetog Jovana Zlatoustog i Sarum liturgiju koja je nastala u V veku u Solzberiju. Ova verska zajednica ima svoje članove u SAD, Rumuniji, Engleskoj. Najviši organ je Sveti sinod, sa sedištem u Milfordu - Nju Džersi, SAD. Sveti sinod sačinjavaju tri arhiepiskopa. Dvojica su iz SAD a jedan iz Evrope - Ivan Divljakov. Sekretar Svetog sinoda je zadužen za koordinaciju rada cele zajednice, trenutno tu dužnost obavlja Lobue iz Nju Džersija (po nacionalnosti Italijan). Sveti sinod je jedini ovlašćen da postavlja i razrešava arhiepiskope i episkope.Zapadnopravoslavna crkva ne priznaje papu i u nekoliko navrata su njeni arhiepiskopi i episkopi stupali u kontakt sa Srpskom pravoslavnom crkvom ispitujući mogućnost za neku vrstu ujedinjenja pri čemu bi Ivan Divljakov trebalo da dobije jednu od najviših funkcija u takvoj „ujedinjenoj crkvi”. 

Srpska pravoslavna crkva odbija svaku diskusiju o ujedinjenju smatrajući Ivana Divljakova svojim „sektašem”.

Pravoslavlje i rimokatolicizam

Neke hrišćanske zajednice u SRJ (prvi deo)

Slovačka evangelistička crkva

Sedište ove verske zajednice nalazi se u Novom Sadu (sedište za SRJ), u Karadžićevoj ulici br. 2. Lider na nivou SRJ je dr Andrej Beredi - episkop. Slovačka evangelistička crkva ima tri seniorata (ogranka) i to: bački, banatski i sremski. Na teritoriji SRJ ima oko 55.000 članova odnosno oko 75 posto Slovaka su članovi ove verske zajednice.

Sedište zajednice na teritoriji Beograda je u Boljevcima, Ulica maršala Tita br. 122. Zajednica ima tri objekta. Pored objekta (sedišta) u Boljevcima poseduje i objekat u Dobanovcima, u Ugrinovačkoj ulici, i objekat u Ašanji. Starešina zajednice za teritoriju Beograda je Jovan Vinković - u Boljevcima. Na ovoj teritoriji živi oko 2450 članova ove zajednice. Najviše ih je u Boljevcima oko 2.000, zatim u Dobanovcima oko 300 i u Ašanji oko 150. Jovan Vinković je završio Teološki fakultet u Bratislavi. Koordinaciono telo slovačkih evangelističkih crkava nalazi se u Ženevi - Švajcarska, a sve zajedno su uključene i u Svetski luteranski savez.

Sveštenici ove zajednice imaju posebnu ode-ću i manji broj relikvija. Članovi ove zajednice nalaze se na našim prostorima još od XVII veka. Dva njihova najstarija objekta (crkve) sazidana su 1776. godine, objekat u Pazovi, i 1755. godine, objekat u Bačkom Petrovcu.

Zajednica se finansira iz dobrovoljnih priloga,ali svaki član plaća odre|enu sumu godišnje, takozvani parohijal, od obrađivanja zemljišta koje je u posedu zajednice. Pored ovih redovnih prihoda zajednica može da računa i na pomoć iz inostranstva (iz Ženeve), ali samo kada su u pitanju značajniji projekti (izgradnja crkava i sl.). Članstvo ove zajednice je jednonacionalno, odnosno čine ga isključivo Slovaci. U poslednjih nekoliko godina ovu versku zajednicu posećivali su misionari iz Švedske, Danske i Norveške.

Anglican Chaplaincy Of Sent Mary In Belgrade

Aktivnost ove crkve prvi put je zabeležena u Beogradu sredinom 2.000.godine. Crkvu predvodi sveštenik Philip Warner (Filip Vorner) iz Velike Britanije. Sedište joj je u Višegradskoj ulici br. 23 (prostorije Karitasa). Za sada se ne zna broj članova.

Počeci rada anglikanske crkve vezuju se za 597. godinu, kada je Papa Grgur Veliki poslao Sv. Avgustina da donese jevanđelje narodima Engleske. Sve do vremena Henrija VIII, Anglikanska crkva je podržavala papu. Ljut na papu što nije hteo da mu dozvoli razvod braka sa suprugom koja nije mogla da mu rodi sina, Henri VIII se odvojio od rimske crkve i sebe proglasio poglavarom crkve na zemlji.

Za vreme vladavine Kraljice Viktorije (1937-1901) zvanično je osnovana anglikanska verska zajednica. Ona se deklariše kao svetska porodica svih crkava koje priznaju biskupa kanterberijskog kao glavnog biskupa. Aktivnost anglikanaca prisutna je u gotovo svim zemljama sveta. Cilj ove zajednice je da služi potrebama naroda u Engleskoj. U tom smislu pokušava da ostvari dobre kontakte i sa pravoslavnom crkvom i sa rimskom katoličkom crkvom. Istovremeno smatraju da je njihovo delovanje pomoć u prevazilaženju razlika između ove dve crkve. Anglikanci ističu da njihova crkva nije ni katolička, ni protestantska, ali da ima karakteristike obe.