Katolicka Crkva u Srbiji unatoc razlicitim jezicima, kulturama i obredima uvijek cuva jedinstvo i apostolstvo
У предвечерје Првог свјетског рата у Нишу је 24. српња 1914. био ратифициран Конкордат између Свете Столице и тадашње Краљевине Србије којим је омогућено поновно успостављање Београдске надбискупије која је де фацто нестала османским освајањем Београда четири стотине година раније. Будући је управо за вријеме потписивања Конкордата почело звецкати оружје за Велики рат успостављање Београдске надбискупије је одгођено за 10 година те је она коначно обновљена тек 29. листопада 1924. Поводом те важне 90. обљетнице разговарали смо с београдским надбискупом монс. Станиславом Хочеваром.
Разговарао: Жељко Ивковић
Монс. Хочевар је рођен 1945. у Јелендолу код Новог Места у Словенији. Након завршене основне школе придружио се Дон Босковим салезијанцима. Гимназију је похађао у Крижевцима и Ријеци, а теологију је студирао на Теолошком факултету у Љубљани. За свећеника је заређен 1973., а магистрирао је такођер на Теолошком факултету у Љубљани 1979. На светковину Навјештења 25. ожујка 2000. св. Иван Павао ИИ. именовао га је за надбискупа коадјутора у Београду, а годину послије преузима службу београдског надбискупа и метрополите. С њим смо разговарали о Католичкој Цркви у Србији, односу с православцима, Београдској надбискупији те важној обљетници...
Преузвишени, Црква католичка у Србији обиљежава 90 година од поновног успостављања Београдске надбискупије. У каквом озрачју католици Б. Надбискупије заједно с клером и вама на челу дочекују ту обљетницу?
Вама је познато да се наша Београдска надбискупија већ подуже вријеме интензивно бави повијешћу и то из више разлога! Прије свега: тко не позна прошлост – нарочито своју – не може континуирано и органски напредовати. Још је важније знати да без познавања Божјих дјела у повијести немамо право надахнуће за величање Бога, нити имамо снаге живјети из Божје доброте и Божјег милосрђа.
Други је важан разлог што све до сада није било суставнога проучавања присутности Католичке Цркве на нашем подручју. У том смо духу славили и прошлогодишњи јубилеј 1700. обљетнице Миланскога едикта и ове године 100. обљетницу Конкордата између Св. Столице и Краљевине Србије. Тај је уговор омогућио поновну успоставу Београдске надбискупије и истовремено Скопске, суфраганске, бискупије. Само објективно познавање ових прилика може колико-толико објективно освијетлити проблематику наших простора.
Знамо да се над Србијом већ надвијао Први свјетски рат, када је у Нишу 24. српња 1914. ратифициран споразум. Знамо, да је брзо након тога због великог бола отказало срце папи св. Пију X. Њему није било лако посветити посебну пажњу нашој регији због много неразумијевања у еуропским државама. Управо због почетка Великога рата, наша је надбискупија добила свога пастира тек 1924., дана 29. листопада.
Сва су наша славља усмјерена према упознавању великих Божјих дјела, радосном захваљивању и пажљивом ослушкивању што Божји Дух говори данас „Цркви Београдској“. Зато ћемо управо на дан славља 25. – 26. листопада прогласити почетак припреме за Дијецезанску синоду. Ходочашће свих жупа са свећеницима, редовницима и редовницама тога дана у Београд означује нашу нутарњу расположивост дјеловању Духа Светога.
Што значи бити католик у Србији и какав је однос православне већине према Вашим вјерницима?
Нећете ми замјерити, ако Вам не одговорим искључиво из тренутног искуства живота. Превише је већ било написаних селективних приступа повијести. Толико више то треба нагласити јер је положај на том подручју изванредно диференциран, што је поновно плод врло различитих повијесних догађања, сусрета, утјецаја...
Свакако треба примијетити да много тога овиси о мудрости и просвијетљености локалних пастира све до њихове нехрабрости за стваран егзистенцијални однос. Особно увијек позивам на темељитије познавање прошлости да бисмо лакше и боље просуђивали садашњост. Видим да је такав мој став добро прихваћен. Редовито је праћен и мојом особном молитвом како бих био способан у сваком тренутку изрећи ријечи просвјетљења. Али свакако сви требају од сада и даље давати већи приоритет правом школству, образовању и духовном препорођењу. Зато се тако јако заузимам за што већу сурадњу Католичке и Православне Цркве на нашем подручју. Никако не би било добро, ако би недостајала пуна сурадња бискупских конференција на нашим просторима.
Свједоци смо једног скоро стољетног, најблаже речено митолошког, чудног и односа пуног подметања службене Србије према католицима у Србији, БиХ и Хрватској, али и Ватикану. Каква је ситуација данас је ли се што промијенило?
Не бих употребљавао тај и такав рјечник. Проучавајући добро повијест од апостолских времена па до данас, с посебним погледом на нашу ширу регију, требамо уочити како су се од римских времена надаље, на овој нашој граници Истока и Запада увијек ломила копља и стварала два начина организације конкретне повијесне Цркве: мјесна Црква на Истоку (патријаршије), свеопћа Црква (с римским бискупом на челу) на Западу. Велики раскол, различити друштвени, политички, културни и црквени догађаји (да уопће не спомињем присутност Отоманског империја) допринијели су многим међусобно супротстављеним погледима. Ове ситуације не можемо санирати гледајући само садашњи тренутак. У таквом случају, недостајала би нам права критериологија. Како нас је позвао Други ватикански црквени сабор, требамо се вратити к изворима и – рецимо попут једног великог теолога Yвеса Цонгара – просуђивати повијест интегрално. Без обновљеног погледа на цјелину, нећемо моћи оздравити садашњи тренутак.
Јесу ли медији у Србији довољно отворени за католике и њихове проблеме и опћенито говорећи теме?
Рекао бих овако: медији који су стварно медији, а не „жута“ и таблоидна стварност имају прилично здрав однос. Дају довољно мјеста нашим пророчким, али и непророчким ставовима. Свакако и ми из Католичке Цркве требамо давати још јасније поруке и дословце борити се за присутност у медијима. Никакав пак патернализам или асистенцијализам не би био у нашу корист.
Екуменизам је незаобилазна тема... Видите ли могућности да се, осим Молитвене осмине, учини нешто више на том плану?
Појам „екуменизам“ треба правилно схватити. То не смије бити наш „волунтаризам“ и само „наш пројект“, већ најчишћа синергија с енергијом Духа Светога. Тражење тако схваћеног јединства свакако је најелементарнија и најпримарнија посљедица живљења из Еванђеља. Зато „екуменизам“ не постоји примарно у „дјелатностима“, у „слављима“, него у дубинама еванђеоског живота нас појединаца и наших заједница. Оваква тежња се свакако „инкарнира“ и преко „утјеловљених“ начина примицања јединства. Констатирам да не постоји у свим кршћанским Црквама једнак договор око тога процеса. Зато, особно увијек промичем оно, што је опће добро свих: сада, рецимо, требамо искрено помоћи Православним Црквама да 2016. дође до свеправославнога сабора. Требали бисмо много више животом и молитвом „чинити“ да 2025. дође до поновног сусрета католичких и православних бискупа поводом 1700. годишњице Ницејског сабора (сазвао цар Константин) на што су упозорили папа Фрањо и екуменски патријарх у Јерузалему, у свибњу ове године. Јако су ме повриједиле прве реакције важних личности: „Тада ова двојица неће више живјети!“ И тиме се често, нажалост, завршава наш „екуменизам“! Свакако, се требамо борити против свакога лицемјерја гдје год се оно развијало.a
Разговарао: Жељко Ивковић
Монс. Хочевар је рођен 1945. у Јелендолу код Новог Места у Словенији. Након завршене основне школе придружио се Дон Босковим салезијанцима. Гимназију је похађао у Крижевцима и Ријеци, а теологију је студирао на Теолошком факултету у Љубљани. За свећеника је заређен 1973., а магистрирао је такођер на Теолошком факултету у Љубљани 1979. На светковину Навјештења 25. ожујка 2000. св. Иван Павао ИИ. именовао га је за надбискупа коадјутора у Београду, а годину послије преузима службу београдског надбискупа и метрополите. С њим смо разговарали о Католичкој Цркви у Србији, односу с православцима, Београдској надбискупији те важној обљетници...
Преузвишени, Црква католичка у Србији обиљежава 90 година од поновног успостављања Београдске надбискупије. У каквом озрачју католици Б. Надбискупије заједно с клером и вама на челу дочекују ту обљетницу?
Вама је познато да се наша Београдска надбискупија већ подуже вријеме интензивно бави повијешћу и то из више разлога! Прије свега: тко не позна прошлост – нарочито своју – не може континуирано и органски напредовати. Још је важније знати да без познавања Божјих дјела у повијести немамо право надахнуће за величање Бога, нити имамо снаге живјети из Божје доброте и Божјег милосрђа.
Други је важан разлог што све до сада није било суставнога проучавања присутности Католичке Цркве на нашем подручју. У том смо духу славили и прошлогодишњи јубилеј 1700. обљетнице Миланскога едикта и ове године 100. обљетницу Конкордата између Св. Столице и Краљевине Србије. Тај је уговор омогућио поновну успоставу Београдске надбискупије и истовремено Скопске, суфраганске, бискупије. Само објективно познавање ових прилика може колико-толико објективно освијетлити проблематику наших простора.
Знамо да се над Србијом већ надвијао Први свјетски рат, када је у Нишу 24. српња 1914. ратифициран споразум. Знамо, да је брзо након тога због великог бола отказало срце папи св. Пију X. Њему није било лако посветити посебну пажњу нашој регији због много неразумијевања у еуропским државама. Управо због почетка Великога рата, наша је надбискупија добила свога пастира тек 1924., дана 29. листопада.
Сва су наша славља усмјерена према упознавању великих Божјих дјела, радосном захваљивању и пажљивом ослушкивању што Божји Дух говори данас „Цркви Београдској“. Зато ћемо управо на дан славља 25. – 26. листопада прогласити почетак припреме за Дијецезанску синоду. Ходочашће свих жупа са свећеницима, редовницима и редовницама тога дана у Београд означује нашу нутарњу расположивост дјеловању Духа Светога.
Што значи бити католик у Србији и какав је однос православне већине према Вашим вјерницима?
Нећете ми замјерити, ако Вам не одговорим искључиво из тренутног искуства живота. Превише је већ било написаних селективних приступа повијести. Толико више то треба нагласити јер је положај на том подручју изванредно диференциран, што је поновно плод врло различитих повијесних догађања, сусрета, утјецаја...
Свакако треба примијетити да много тога овиси о мудрости и просвијетљености локалних пастира све до њихове нехрабрости за стваран егзистенцијални однос. Особно увијек позивам на темељитије познавање прошлости да бисмо лакше и боље просуђивали садашњост. Видим да је такав мој став добро прихваћен. Редовито је праћен и мојом особном молитвом како бих био способан у сваком тренутку изрећи ријечи просвјетљења. Али свакако сви требају од сада и даље давати већи приоритет правом школству, образовању и духовном препорођењу. Зато се тако јако заузимам за што већу сурадњу Католичке и Православне Цркве на нашем подручју. Никако не би било добро, ако би недостајала пуна сурадња бискупских конференција на нашим просторима.
Свједоци смо једног скоро стољетног, најблаже речено митолошког, чудног и односа пуног подметања службене Србије према католицима у Србији, БиХ и Хрватској, али и Ватикану. Каква је ситуација данас је ли се што промијенило?
Не бих употребљавао тај и такав рјечник. Проучавајући добро повијест од апостолских времена па до данас, с посебним погледом на нашу ширу регију, требамо уочити како су се од римских времена надаље, на овој нашој граници Истока и Запада увијек ломила копља и стварала два начина организације конкретне повијесне Цркве: мјесна Црква на Истоку (патријаршије), свеопћа Црква (с римским бискупом на челу) на Западу. Велики раскол, различити друштвени, политички, културни и црквени догађаји (да уопће не спомињем присутност Отоманског империја) допринијели су многим међусобно супротстављеним погледима. Ове ситуације не можемо санирати гледајући само садашњи тренутак. У таквом случају, недостајала би нам права критериологија. Како нас је позвао Други ватикански црквени сабор, требамо се вратити к изворима и – рецимо попут једног великог теолога Yвеса Цонгара – просуђивати повијест интегрално. Без обновљеног погледа на цјелину, нећемо моћи оздравити садашњи тренутак.
Јесу ли медији у Србији довољно отворени за католике и њихове проблеме и опћенито говорећи теме?
Рекао бих овако: медији који су стварно медији, а не „жута“ и таблоидна стварност имају прилично здрав однос. Дају довољно мјеста нашим пророчким, али и непророчким ставовима. Свакако и ми из Католичке Цркве требамо давати још јасније поруке и дословце борити се за присутност у медијима. Никакав пак патернализам или асистенцијализам не би био у нашу корист.
Екуменизам је незаобилазна тема... Видите ли могућности да се, осим Молитвене осмине, учини нешто више на том плану?
Појам „екуменизам“ треба правилно схватити. То не смије бити наш „волунтаризам“ и само „наш пројект“, већ најчишћа синергија с енергијом Духа Светога. Тражење тако схваћеног јединства свакако је најелементарнија и најпримарнија посљедица живљења из Еванђеља. Зато „екуменизам“ не постоји примарно у „дјелатностима“, у „слављима“, него у дубинама еванђеоског живота нас појединаца и наших заједница. Оваква тежња се свакако „инкарнира“ и преко „утјеловљених“ начина примицања јединства. Констатирам да не постоји у свим кршћанским Црквама једнак договор око тога процеса. Зато, особно увијек промичем оно, што је опће добро свих: сада, рецимо, требамо искрено помоћи Православним Црквама да 2016. дође до свеправославнога сабора. Требали бисмо много више животом и молитвом „чинити“ да 2025. дође до поновног сусрета католичких и православних бискупа поводом 1700. годишњице Ницејског сабора (сазвао цар Константин) на што су упозорили папа Фрањо и екуменски патријарх у Јерузалему, у свибњу ове године. Јако су ме повриједиле прве реакције важних личности: „Тада ова двојица неће више живјети!“ И тиме се често, нажалост, завршава наш „екуменизам“! Свакако, се требамо борити против свакога лицемјерја гдје год се оно развијало.a
http://www.katolicki-tjednik.com/vijest.asp?n_UID=3731
