Vanredno: Poglavari IZ osudili napad u Parizu

(Vanredno, van hrišćanskih fenomena)

Reisul-ulema Islamske zajednice (IZ) Srbije Adem Zilkić rekao je danas da je za islam neprihvatljivo da se bilo koji problem rešava ubistvom ljudi i donošenjem presude bez šerijatskog suda, a u nemuslimanskim zemljama bez domaćih sudova.

On je u izjavi radiju Sto plus, povodom terorističkog napada na redakciju lista Šarli ebdo u Parizu u kojem je ubijeno 12 ljudi, rekao da je osim toga za muslimane neprihvatljivo vređanje Božijeg poslanika Muhameda „bilo verbalno ili virtuelno kroz karikature“.

„Poslanik Muhamed je deo verovanja kod muslimana, pa njegovo vređanje predstavlja atak na veru svakog pojedinca u islamu. Neprihvatljivo je i ovo što je indukovalo ovaj tragički događaj u Parizu, a to je arogancija Zapada i islamofobija koja je iz dana u dan sve veća i veća“, rekao je Zilkić.

On je dodao da su ove dve eksremne situacije, sa jedne i druge strane, dovele do tragičnog gubitka života 12 ljudi, što je čoveka bilo koje vere i nacije neprihvatljivo. 

Poglavar Islamske zajednice u BiH Husein Kavazović najoštrije je osudio ovaj teroristički napad i ubistvo 12 ljudi, a uputio je i telegram saučešća ambasadorki Francuske u Sarajevu Kler Bodoni u kojem je izrazio saučešće porodicama žrtava, francuskom narodu i rukovodstvu države.

Prema njegovim rečima "sloboda mišljenja i medija, kao i poštovanje ljudskog dostojanstva neporecive su vrednosti i nužni uslovi napretka čovečanstva, koje treba uvek i na svakom mestu štititi i unapređvati".

Kavazović je istakao da je "sloboda prirodna težnja svakog čoveka zbog čega je jača od straha i neuništiva“.

"Stoga, iako postoje pojedinci koji zloupotrebljavaju slobodu za nametanje neslobode i veru za opravdanje svojih akata nevere, ipak ti sebični manipulatori ne mogu uništiti vrednost slobode i plemenitost iskrene vere", saopštio je Kavazović.

On je izrazio nadu da će "ubice i njihovi pomagači što pre biti privedeni i suočeni s pravdom i da će francusko društvo i ceo slobodoljubivi svet izbeći zamku stigmatizacije nevinih ljudi i podela, što se ovakvim aktima nasilja i želi postići".

http://www.izs.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=681:poglavari-iz-osudili-napad-u-parizu&catid=134:svijet&Itemid=589

Recite Al Jazeeri: Stanislav Hočevar

Episkop Slavonski Jovan

Episkop Jovan (Ćulibrk) je rođen 16. aprila 1965. godine u Zenici. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u (Bosanskoj) Gradišci. Južnoslovenske jezike i književnosti studirao na univerzitetima u Banjaluci i Zagrebu, gde je diplomirao na Katedri za stilistiku radom o Milošu Crnjanskom, za koji je dobio Brankovu nagradu „Matice srpske“ 1991. godine.

Teologiju je studirao na Pravoslavnim bogoslovskim fakultetima u Beogradu i u Srbinju. Magistarske studije iz jevrejske kulture pohađao je u Spomen-ustanovi Jad Vašem i na Jevrejskom univerzitetu u Jerusalimu.

Magistarski rad je odbranio kod dr Davida Bankira, šefa Međunarodnog instituta za proučavanje Holokausta u Jad Vašemu. Trenutno priprema doktorat iz iste oblasti sa dr Joavom Gelberom.

Govori engleski, ruski i hebrejski, služi se nemačkim, grčkim i sa nekoliko slovenskih jezika.

Kao iskušenik bio je od 1991. godine u manastiru Savina, a 1992. prešao u Cetinjski manastir, gde je zamonašen uoči Ivanjdana 1993. godine.

Od 1993. do 2003. godine predavao je književnost, srpski i slovenski jezik te opštu istoriju i bio sekretar Bogoslovije Svetog Petra Cetinjskog na Cetinju.

Član je Komisije Svetog Arhijerejskog Sinoda za prevod Starog zaveta. Član je Odbora za Kosovo i Metohiju Sabora SPC.

http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:510086-Pakrac-Ustolicen-novi-episkop-slavonski-Jovan

Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit G. Porfirije

Životopis Mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Porfirija (Perića)

Mitropolit zagrebačko-ljubljanski dr Porfirije (Perić) rođen je 22. jula 1961. godine u Bečeju od oca Radivoja i majke Radojke. Na krštenju je dobio ime Prvoslav. Osnovnu školu je završio u Čurugu, a Zmaj-Jovinu gimnaziju u Novom Sadu. Zamonašen je po činu male shime od svog duhovnog oca, tada jeromonaha dr Irineja (Bulovića), u manastiru Visoki Dečani, na Tominu nedelju 1985. godine.

Diplomirao je na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu 1986. godine, kada ga je blažene uspomene Episkop raško-prizrenski, a potonji Patrijarh srpski Pavle, u manastiru Svete Trojice u Mušutištu rukopoložio u čin jerođakona.

Na poslediplomskim studijama u Atini boravi od 1986. do 1990. Godine, kada po blagoslovu Episkopa bačkog dr Irineja dolazi u manastir Svetih arhangela u Kovilju, gde je rukopoložen u sveštenomonaški čin i postavljen za igumana.

Za njim u manastir dolazi mnoštvo mladih monaha i iskušenika. To su godine kada manastir Kovilj postaje duhovna matica mnogim mladim ljudima: intelektualcima, umetnicima, popularnim glumcima i rok muzičarima, pogotovo iz Novog Sada i Beograda. Od tada se iguman Porforije, posebno angažuje i na lečenju obolelih od bolesti zavisnosti. U tom cilju on 2005. godine formira terapijsku zajednicu „Zemlja živih“, koja je priznata kao najuspešniji projekat za lečenje narkomanije, a danas, pod rukovodstvom vladike Porfirija, ima više od stotinu štićenika u kampovima širom Srbije.

Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog Sabora SPC u Beogradu 14. maja 1999. godine izabran je za Episkopa jegarskog, vikara Eparhije bačke.

Na temu Mogućnost poznanja Boga kod apostola Pavla po tumačenju svetog Jovana Zlatoustog,doktorirao je 2004. godine na Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Atini.

Čuvenog psihijatra, akademika dr Vladetu Jerotića, na Bogoslovskom fakultetu je nasledio na katedri Pastirske psihologije. Njegova predavanja, posećena su ne samo od studenata matičnog, nego i drugih fakulteta u Beogradu.

Zajedno sa grupom stručnjaka: psihologa, lekara, kriminologa, sociologa, vladika Porfirije osniva građansko udruženje koje se bavi resocijalizacijom žrtava destruktivnih verskih sekti i kultova.

Episkop Porfirije je, već deceniju, ne samo predsednik Upravnog odbora, nego i pravi spiritus movens Humanitarnog fonda „Privrednik“, koji obezbeđuje stipendije za veliki broj nadarenih, a siromašnih učenika i studenata, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost.

Republička Skupština ga je, kao predstavnika svih Crkava i verskih zajednica, 2005. godine, izabrala za člana Saveta Republičke radiodifuzne agencije, a za svog predsednika Savet ga je izabrao 2008. godine. Kao predsednik Saveta Republičke radiodifuzne agencije, episkop Porfirije je zastupao dugoročne interese društva i građana, nezavisno od političkih uticaja. 

U radiodifuznom spektru Srbije od tada se čuju i crkvene radio stanice. Dao je ključni doprinos pokretanju niza radijskih i televizijskih emisija koje se bave religijskim temama.

Sveti Arhijerejski Sabor mu 2010. godine, poverava da utemelji svešteničku službu u Vojsci Srbije. Plodovi njegovog rada na tom polju, nisu samo odgovarajući zakonski propisi, već i odabir vojnih kapelana, organizacija i opremanje hramova u kasarnama i vršenje prvih bogosluženja.

Svoje stručne bogoslovske radove Episkop Porfirije je objavljivao u časopisima kod nas i u svetu. Učestvovao je u velikom broju naučnih konferencija i simposiona širom sveta.

Vladika Porfirije, kao jedan od najuglednijih savremenih srpskih duhovnika i intelektualaca, ima izuzetno širok krug prijatelja, na samo u Otadžbini, a odnose ličnog prijateljstva i bliske saradnje neguje i sa sveštenicima i predstavnicima drugih Crkava i verskih zajednica.

Govori grčki, engleski i nemački, i služi se ruskim jezikom, a njegov stil komunikacije uvek je prilagođen sagovornicima.

Novi Mitropolit zagrebačko-ljubljanski G. Porfirije ustoličen je u nedelju, 13. jula 2014. u Sabornoj crkvi Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu. Svečanu arhijerejsku Liturgiju služio je Njegova Svetost Patrijarh srpski Irinej uz sasluženje velikog broja arhijereja Srpske Crkve i drugih sestrinskih Crkava, kao i sveštenstva i monaštva, i blagočestivog naroda. Posle Liturgije obavljeno je svečano uvođenje novoga Mitropolita u tron mitropolita zagrebačko-ljubljanskih.

http://manastir-lepavina.org/stranica.php?id=2

MONS. STANISLAV HOCEVAR, BEOGRADSKI NADBISKUP I METROPOLIT

Katolicka Crkva u Srbiji unatoc razlicitim jezicima, kulturama i obredima uvijek cuva jedinstvo i apostolstvo

У предвечерје Првог свјетског рата у Нишу је 24. српња 1914. био ратифициран Конкордат између Свете Столице и тадашње Краљевине Србије којим је омогућено поновно успостављање Београдске надбискупије која је де фацто нестала османским освајањем Београда четири стотине година раније. Будући је управо за вријеме потписивања Конкордата почело звецкати оружје за Велики рат успостављање Београдске надбискупије је одгођено за 10 година те је она коначно обновљена тек 29. листопада 1924. Поводом те важне 90. обљетнице разговарали смо с београдским надбискупом монс. Станиславом Хочеваром.

Разговарао: Жељко Ивковић

Монс. Хочевар је рођен 1945. у Јелендолу код Новог Места у Словенији. Након завршене основне школе придружио се Дон Босковим салезијанцима. Гимназију је похађао у Крижевцима и Ријеци, а теологију је студирао на Теолошком факултету у Љубљани. За свећеника је заређен 1973., а магистрирао је такођер на Теолошком факултету у Љубљани 1979. На светковину Навјештења 25. ожујка 2000. св. Иван Павао ИИ. именовао га је за надбискупа коадјутора у Београду, а годину послије преузима службу београдског надбискупа и метрополите. С њим смо разговарали о Католичкој Цркви у Србији, односу с православцима, Београдској надбискупији те важној обљетници...
Преузвишени, Црква католичка у Србији обиљежава 90 година од поновног успостављања Београдске надбискупије. У каквом озрачју католици Б. Надбискупије заједно с клером и вама на челу дочекују ту обљетницу?

Вама је познато да се наша Београдска надбискупија већ подуже вријеме интензивно бави повијешћу и то из више разлога! Прије свега: тко не позна прошлост – нарочито своју – не може континуирано и органски напредовати. Још је важније знати да без познавања Божјих дјела у повијести немамо право надахнуће за величање Бога, нити имамо снаге живјети из Божје доброте и Божјег милосрђа.
Други је важан разлог што све до сада није било суставнога проучавања присутности Католичке Цркве на нашем подручју. У том смо духу славили и прошлогодишњи јубилеј 1700. обљетнице Миланскога едикта и ове године 100. обљетницу Конкордата између Св. Столице и Краљевине Србије. Тај је уговор омогућио поновну успоставу Београдске надбискупије и истовремено Скопске, суфраганске, бискупије. Само објективно познавање ових прилика може колико-толико објективно освијетлити проблематику наших простора.
Знамо да се над Србијом већ надвијао Први свјетски рат, када је у Нишу 24. српња 1914. ратифициран споразум. Знамо, да је брзо након тога због великог бола отказало срце папи св. Пију X. Њему није било лако посветити посебну пажњу нашој регији због много неразумијевања у еуропским државама. Управо због почетка Великога рата, наша је надбискупија добила свога пастира тек 1924., дана 29. листопада.
Сва су наша славља усмјерена према упознавању великих Божјих дјела, радосном захваљивању и пажљивом ослушкивању што Божји Дух говори данас „Цркви Београдској“. Зато ћемо управо на дан славља 25. – 26. листопада прогласити почетак припреме за Дијецезанску синоду. Ходочашће свих жупа са свећеницима, редовницима и редовницама тога дана у Београд означује нашу нутарњу расположивост дјеловању Духа Светога.

Што значи бити католик у Србији и какав је однос православне већине према Вашим вјерницима?

Нећете ми замјерити, ако Вам не одговорим искључиво из тренутног искуства живота. Превише је већ било написаних селективних приступа повијести. Толико више то треба нагласити јер је положај на том подручју изванредно диференциран, што је поновно плод врло различитих повијесних догађања, сусрета, утјецаја...
Свакако треба примијетити да много тога овиси о мудрости и просвијетљености локалних пастира све до њихове нехрабрости за стваран егзистенцијални однос. Особно увијек позивам на темељитије познавање прошлости да бисмо лакше и боље просуђивали садашњост. Видим да је такав мој став добро прихваћен. Редовито је праћен и мојом особном молитвом како бих био способан у сваком тренутку изрећи ријечи просвјетљења. Али свакако сви требају од сада и даље давати већи приоритет правом школству, образовању и духовном препорођењу. Зато се тако јако заузимам за што већу сурадњу Католичке и Православне Цркве на нашем подручју. Никако не би било добро, ако би недостајала пуна сурадња бискупских конференција на нашим просторима.

Свједоци смо једног скоро стољетног, најблаже речено митолошког, чудног и односа пуног подметања службене Србије према католицима у Србији, БиХ и Хрватској, али и Ватикану. Каква је ситуација данас је ли се што промијенило?

Не бих употребљавао тај и такав рјечник. Проучавајући добро повијест од апостолских времена па до данас, с посебним погледом на нашу ширу регију, требамо уочити како су се од римских времена надаље, на овој нашој граници Истока и Запада увијек ломила копља и стварала два начина организације конкретне повијесне Цркве: мјесна Црква на Истоку (патријаршије), свеопћа Црква (с римским бискупом на челу) на Западу. Велики раскол, различити друштвени, политички, културни и црквени догађаји (да уопће не спомињем присутност Отоманског империја) допринијели су многим међусобно супротстављеним погледима. Ове ситуације не можемо санирати гледајући само садашњи тренутак. У таквом случају, недостајала би нам права критериологија. Како нас је позвао Други ватикански црквени сабор, требамо се вратити к изворима и – рецимо попут једног великог теолога Yвеса Цонгара – просуђивати повијест интегрално. Без обновљеног погледа на цјелину, нећемо моћи оздравити садашњи тренутак.

Јесу ли медији у Србији довољно отворени за католике и њихове проблеме и опћенито говорећи теме?

Рекао бих овако: медији који су стварно медији, а не „жута“ и таблоидна стварност имају прилично здрав однос. Дају довољно мјеста нашим пророчким, али и непророчким ставовима. Свакако и ми из Католичке Цркве требамо давати још јасније поруке и дословце борити се за присутност у медијима. Никакав пак патернализам или асистенцијализам не би био у нашу корист.

Екуменизам је незаобилазна тема... Видите ли могућности да се, осим Молитвене осмине, учини нешто више на том плану?

Појам „екуменизам“ треба правилно схватити. То не смије бити наш „волунтаризам“ и само „наш пројект“, већ најчишћа синергија с енергијом Духа Светога. Тражење тако схваћеног јединства свакако је најелементарнија и најпримарнија посљедица живљења из Еванђеља. Зато „екуменизам“ не постоји примарно у „дјелатностима“, у „слављима“, него у дубинама еванђеоског живота нас појединаца и наших заједница. Оваква тежња се свакако „инкарнира“ и преко „утјеловљених“ начина примицања јединства. Констатирам да не постоји у свим кршћанским Црквама једнак договор око тога процеса. Зато, особно увијек промичем оно, што је опће добро свих: сада, рецимо, требамо искрено помоћи Православним Црквама да 2016. дође до свеправославнога сабора. Требали бисмо много више животом и молитвом „чинити“ да 2025. дође до поновног сусрета католичких и православних бискупа поводом 1700. годишњице Ницејског сабора (сазвао цар Константин) на што су упозорили папа Фрањо и екуменски патријарх у Јерузалему, у свибњу ове године. Јако су ме повриједиле прве реакције важних личности: „Тада ова двојица неће више живјети!“ И тиме се често, нажалост, завршава наш „екуменизам“! Свакако, се требамо борити против свакога лицемјерја гдје год се оно развијало.a

http://www.katolicki-tjednik.com/vijest.asp?n_UID=3731